Članci
Pozitivna društvena transformacija je ideja čije vreme je došlo
28. januar 2025, Novi Sad, Srbija, Nataša Heror
Danima razmišljam kako da počnem. Najbolje od početka. Kada sam u jesen 2020. godine prvi put bila pozvana da se uključim na onlajn događaj Ekocivilizacije, bilo mi je jasno da želim da učestvujem u izgradnji ovog pokreta.
Kako? – Nisam imala pojma. Sve je delovalo jako logično, plemenito, malčice i utopistički.
Srednje ime za Ekocivilizaciju je da se ljudima koji rezoniraju sa idejom sve jako sviđa, a ne znaju ni da ponove niti objasne o čemu se tu radi, uključujući i mene.
Pune tri godine sam posmatrala i razmišljala šta Srbija uopšte može da da svetu, a da me nije sramota?
Razumevanje suštine na intuitivnom nivou me nije napuštalo da je za pozitivnu društvenu transformaciju stiglo vreme. Citiraću Igoa: ,,Ništa nije snažnije od ideje čije vreme je došlo.“
Sa velikim ponosom se javljam iz Srbije u kojoj se rađa nešto sasvim novo: svedočimo društvenom procesu koji vode studenti.
Da bi se taj proces razumeo, spomenuću kontekst: 1. novembra 2024. godine dogodila se tragedija na novosadskoj železničkoj stanici kada je usled pada nadstrešnice život izgubilo 15 ljudi.
Važno je znati da je železnička stanica bila renovirana i otvorena za korišćenje svega nekoliko meseci pre tragedije.
Korupcija i nestručnost su doveli do ovog strašnog događaja.
Od tog dana u Srbiji više ništa nije isto. Protesti se organizuju svakodnevno odavanjem pošte preminulima sa 15 minuta tišine od 11:52 kada se tragedija i dogodila.
Krajem novembra 2024. godine započele su blokade fakulteta. Ubrzo su se blokadama pridružile i srednje škole. Ne zaboravite da su stigli i Božić i Nova godina i zimski raspust. Blokade ne da nisu stale, nego novo polugodište nije na vreme počelo ni u osnovnim školama. U pojedinim uopšte nije počelo.
Međunarodni kontekst: ni zapadni ni istočni političari ne podržavaju građane Srbije.
Konačno sami spremamo svoje dvorište. Šta je novo u društvenom procesu koji vode mladi ljudi? Nemaju lidera, odluke donose direktnim izjašnjavanjem tokom plenuma, u prvi plan je izašlo lepo vaspitanje, pamet i obrazovanje. Komuniciraju tišinom, utemeljenim izjavama, fantastičnim humorom na transparentima. Sve rade drugačije u odnosu na prethodne generacije koje su imale priliku da se obračunavaju sa autoritarnim vlastima i samim tim dobićemo kao društvo drugačije rezultate. Preokrenuli su igricu.
Rizomski pristup koji Ekocivilizacija ima u sebi jeste krucijalan za dizajniranje novih odnosa koji su najodgovorniji posao u stvaranju održive sadašnjosti i budućnosti.
N.B. Tokom pisanja slušala sam Dvoržakovu simfoniju broj 9 ,,Iz novog sveta“ i pala je Vlada Republike Srbije.
Kako? – Nisam imala pojma. Sve je delovalo jako logično, plemenito, malčice i utopistički.
Srednje ime za Ekocivilizaciju je da se ljudima koji rezoniraju sa idejom sve jako sviđa, a ne znaju ni da ponove niti objasne o čemu se tu radi, uključujući i mene.
Pune tri godine sam posmatrala i razmišljala šta Srbija uopšte može da da svetu, a da me nije sramota?
Razumevanje suštine na intuitivnom nivou me nije napuštalo da je za pozitivnu društvenu transformaciju stiglo vreme. Citiraću Igoa: ,,Ništa nije snažnije od ideje čije vreme je došlo.“
Sa velikim ponosom se javljam iz Srbije u kojoj se rađa nešto sasvim novo: svedočimo društvenom procesu koji vode studenti.
Da bi se taj proces razumeo, spomenuću kontekst: 1. novembra 2024. godine dogodila se tragedija na novosadskoj železničkoj stanici kada je usled pada nadstrešnice život izgubilo 15 ljudi.
Važno je znati da je železnička stanica bila renovirana i otvorena za korišćenje svega nekoliko meseci pre tragedije.
Korupcija i nestručnost su doveli do ovog strašnog događaja.
Od tog dana u Srbiji više ništa nije isto. Protesti se organizuju svakodnevno odavanjem pošte preminulima sa 15 minuta tišine od 11:52 kada se tragedija i dogodila.
Krajem novembra 2024. godine započele su blokade fakulteta. Ubrzo su se blokadama pridružile i srednje škole. Ne zaboravite da su stigli i Božić i Nova godina i zimski raspust. Blokade ne da nisu stale, nego novo polugodište nije na vreme počelo ni u osnovnim školama. U pojedinim uopšte nije počelo.
Međunarodni kontekst: ni zapadni ni istočni političari ne podržavaju građane Srbije.
Konačno sami spremamo svoje dvorište. Šta je novo u društvenom procesu koji vode mladi ljudi? Nemaju lidera, odluke donose direktnim izjašnjavanjem tokom plenuma, u prvi plan je izašlo lepo vaspitanje, pamet i obrazovanje. Komuniciraju tišinom, utemeljenim izjavama, fantastičnim humorom na transparentima. Sve rade drugačije u odnosu na prethodne generacije koje su imale priliku da se obračunavaju sa autoritarnim vlastima i samim tim dobićemo kao društvo drugačije rezultate. Preokrenuli su igricu.
Rizomski pristup koji Ekocivilizacija ima u sebi jeste krucijalan za dizajniranje novih odnosa koji su najodgovorniji posao u stvaranju održive sadašnjosti i budućnosti.
N.B. Tokom pisanja slušala sam Dvoržakovu simfoniju broj 9 ,,Iz novog sveta“ i pala je Vlada Republike Srbije.
Opis: Fotografija je nastala 27. januara 2025. na 24-časovnoj blokadi Autokomande u Beogradu, Srbiji. Foto: Luka Stojković
Because we care: Održivost kroz male svakodnevne odluke
28 februar, 2025, Novi Sad, Srbija, Majda Adlešić
“Čovečanstvo
pokazuje spremnost da se obnovi snaga civilizacije uz istovremeno očuvanje Planete”
Dugo sam živela nomadskim životom. To znači putovanje minimalnim budžetskim sredstvima, kretanje kojim gradim odnose, upoznajem ljude, predele i kulture, razvijanje svakodnevnih potreba u ograničenom prostoru. To iskustvo donelo mi je dosta saznanja i vrednosti.
Najpre, nama realno ne treba puno da bismo bili zadovoljni i srećni. Živimo u veoma lepom, bogatom i inspirativnom delu Planete. Nisam sigurna da baš uvek jedemo, pijemo ili oblačimo ono što volimoam je to nametnuto konzumerizmom.
Često sam se pitala zadnjih godina, baš tokom tih putovanja, kuda je otišao ovaj Svet? Kako će naša čudesna Planeta, koju tako neumorno zagađujemo i trošimo njene resurse preko svih granica to izdržati. Šta će biti s mnogim narodima, kulturama i njihovim nasleđem. Kako ljudi i dalje mogu živeti otuđeni jedni od drugih, bez zagrljaja, poverenja, solidarnosti, osmeha.
Kretanje je jako važna aktivnost u našem bitisanju.
A onda se to kretanje zaustavilo, znamo svi kako nam je izgledala 2020. godina. Te godine sam se i ja, iz nomadskog načina života, morala prilagoditi okolnostima svakodnevnog života na jednom mestu. Tako primećujem različita ponašanja i razvijanje potreba, strah ljudi zbog nekih materijalnih uskraćenosti, ograničenih mogućnosti kretanja po njihovim putanjama, uskraćivanja slobode.
Sve te reakcije su bile potpuno opravdane, svaki izlazak iz zone poznatog je bolan.
Tražeći odgovore počela sam da razvijam svoju preduzetničku ideju. Pravednije društvo počiva na individualnoj ali i zajedničkoj odgovornosti za promene. Odgovornost i borba pojedinca su često prvi korak ka promeni, ali same po sebi nisu dovoljne. Namera mi je bila i ostala, da ono što radim za sebe, prenosim drugima i dajem mogućnost činjenja.
Osnovni cilj te preduzetničke ideje je održivost kroz male svakodnevne odluke. Pokrenula sam edukacije za sopstvenu proizvodnju hrane i zero waste način života. Cilj edukacije je podsticanje ljudi ka analiziranju i promišljanju sopstvenog ponašanja prema prirodi, hrani, gajenju povrća, otpadu, konzumerskim navikama, odeći. Uz to, dobijaju mogućnost razvijanja novih oblika druženja koje ima čak i terapeutski efekat, povezujući se s prirodom i medjusobno. Sve je zasnovano na ekološkim i održivim principima poštovanja prirodnih zakona i ritmova, uz vraćanje suživotu sa prirodom a ne ego dominacija nad njom. Prosto to je postao moj način borbe i života.
Neko vreme nakon toga, počela sam se sretati sa jednom novom idejom koja je već dostizala globalne razmere, Ecocivilization. Shvatila sam da su moja razmišljanja i preduzetnička priča rezonovala sa vrednostima ovog pokreta. To mi je potvrdilo da smo svi zajedno krenuli ka momentu kada ćemo s Planetom dostići potrebu za „renoviranjem“. Nisam se zaustavila u razvijanju svojih ideja, a Ecocivilization se razvila u globalni pokret sa preko 50 država, a od oktobra sam deo priče Ecocivilization u Srbiji.
Moji odgovori i rešenja su ustvari podsećanje na nekadašnje navike sa kojima smo živeli dok nas nije zapljusnuo talas konzumerizma. To konkretno znači da, zaista, svaki postupak promislim do njegovih posledica, a posebno na nivou kupovine i stvaranja otpada, potrošnje resursa, vode, prirode, proizvodnje hrane i njenog daljeg tretmana. I u mojoj kući funkcionišu principi cirkularne ekonomije. Do toga smo došli najpre kompostiranjem (biljni otpad više ne ide na deponiju), razdvajanjem otpada koji prosleđujemo sakupljačima sekundarnih sirovina, sami proizvodimo povrće (nema ambalaže), hranu ne bacamo već ako se pojavi višak “recikliramo”, otpadno ulje sakupljamo za sapune i sveće, tekstil doniramo, recikliramo i redizajniramo…
Sve u našem ljudskom životu je matematika i ekonomija, od ustajanja i jutarnjih rituala mi pravimo potrošnju – resursa, materijalnih sredstava, vremena. I samo ako pametno naučimo da time raspolažemo, i kroz cirkularnu ekonomiju, vraćamo sve u ravnotežu, možemo očekivati da budemo bolji i sebi i prirodi. O tome govori i Ecocivilization. Moram se osvrnuti na najaktuelnije događaje u našem svakodnevnom životu. Zadnjih meseci neke odgovore na pitanja s početka živimo svakog dana. Čovečanstvo, mi ljudi, pokazujemo spremnost da civilizacijskoj opni vratimo snagu ali da sačuvamo i resurse Planete. Svet kakvim ga poznajemo prestaje da postoji, gradi se novo vreme. Kod nas, u Srbiji, je do tog otrežnjenja došlo jako bolno, kroz transformativni proces koji je veoma složen. Svaka metamorfoza je takva.
Mnogi mladi obrazovani ljudi, koristeći svoja znanja i veštine, stvaraju novu nacionalnu frekvenciju svakodnevnim kretanjem. Organizuju proteste i blokade, trče, hodaju, povezuju gradove, naselja, sela i zaseoke noseći informacije, jednako kao što to čine neuroni kroz naša tela ili rizomi u biljnom svetu.
Ljudi ih dočekuju otvorenog zagrljaja i srca, sa osmesima. Iznose pred njih svoju lokalnu hranu i piće, dele sa njima svoje domove, odeću i obuću. Mladi za sobom ili dok se kreću sakupljaju otpad, ne razmišljajući ko ga je napravio, pomažu na razne načine. Tako povezuju lokalne zajednice, donose svetlo u mesta koja su udaljena od glavnih puteva. Održivim kretanjem grade održivi identitet koji povezuje sa vrednostima regenerativne civilizacije, ne samo sa tradicinalnim konceptima nacionalnog identiteta. Pokazuju da im je stalo, brižni su i pažljivi, solidarni, lepo vaspitani, kulturni.
Kuda će nas odvesti, pokazaće vreme kojem se radujem, svakog dana.
Dugo sam živela nomadskim životom. To znači putovanje minimalnim budžetskim sredstvima, kretanje kojim gradim odnose, upoznajem ljude, predele i kulture, razvijanje svakodnevnih potreba u ograničenom prostoru. To iskustvo donelo mi je dosta saznanja i vrednosti.
Najpre, nama realno ne treba puno da bismo bili zadovoljni i srećni. Živimo u veoma lepom, bogatom i inspirativnom delu Planete. Nisam sigurna da baš uvek jedemo, pijemo ili oblačimo ono što volimoam je to nametnuto konzumerizmom.
Često sam se pitala zadnjih godina, baš tokom tih putovanja, kuda je otišao ovaj Svet? Kako će naša čudesna Planeta, koju tako neumorno zagađujemo i trošimo njene resurse preko svih granica to izdržati. Šta će biti s mnogim narodima, kulturama i njihovim nasleđem. Kako ljudi i dalje mogu živeti otuđeni jedni od drugih, bez zagrljaja, poverenja, solidarnosti, osmeha.
Kretanje je jako važna aktivnost u našem bitisanju.
A onda se to kretanje zaustavilo, znamo svi kako nam je izgledala 2020. godina. Te godine sam se i ja, iz nomadskog načina života, morala prilagoditi okolnostima svakodnevnog života na jednom mestu. Tako primećujem različita ponašanja i razvijanje potreba, strah ljudi zbog nekih materijalnih uskraćenosti, ograničenih mogućnosti kretanja po njihovim putanjama, uskraćivanja slobode.
Sve te reakcije su bile potpuno opravdane, svaki izlazak iz zone poznatog je bolan.
Tražeći odgovore počela sam da razvijam svoju preduzetničku ideju. Pravednije društvo počiva na individualnoj ali i zajedničkoj odgovornosti za promene. Odgovornost i borba pojedinca su često prvi korak ka promeni, ali same po sebi nisu dovoljne. Namera mi je bila i ostala, da ono što radim za sebe, prenosim drugima i dajem mogućnost činjenja.
Osnovni cilj te preduzetničke ideje je održivost kroz male svakodnevne odluke. Pokrenula sam edukacije za sopstvenu proizvodnju hrane i zero waste način života. Cilj edukacije je podsticanje ljudi ka analiziranju i promišljanju sopstvenog ponašanja prema prirodi, hrani, gajenju povrća, otpadu, konzumerskim navikama, odeći. Uz to, dobijaju mogućnost razvijanja novih oblika druženja koje ima čak i terapeutski efekat, povezujući se s prirodom i medjusobno. Sve je zasnovano na ekološkim i održivim principima poštovanja prirodnih zakona i ritmova, uz vraćanje suživotu sa prirodom a ne ego dominacija nad njom. Prosto to je postao moj način borbe i života.
Neko vreme nakon toga, počela sam se sretati sa jednom novom idejom koja je već dostizala globalne razmere, Ecocivilization. Shvatila sam da su moja razmišljanja i preduzetnička priča rezonovala sa vrednostima ovog pokreta. To mi je potvrdilo da smo svi zajedno krenuli ka momentu kada ćemo s Planetom dostići potrebu za „renoviranjem“. Nisam se zaustavila u razvijanju svojih ideja, a Ecocivilization se razvila u globalni pokret sa preko 50 država, a od oktobra sam deo priče Ecocivilization u Srbiji.
Moji odgovori i rešenja su ustvari podsećanje na nekadašnje navike sa kojima smo živeli dok nas nije zapljusnuo talas konzumerizma. To konkretno znači da, zaista, svaki postupak promislim do njegovih posledica, a posebno na nivou kupovine i stvaranja otpada, potrošnje resursa, vode, prirode, proizvodnje hrane i njenog daljeg tretmana. I u mojoj kući funkcionišu principi cirkularne ekonomije. Do toga smo došli najpre kompostiranjem (biljni otpad više ne ide na deponiju), razdvajanjem otpada koji prosleđujemo sakupljačima sekundarnih sirovina, sami proizvodimo povrće (nema ambalaže), hranu ne bacamo već ako se pojavi višak “recikliramo”, otpadno ulje sakupljamo za sapune i sveće, tekstil doniramo, recikliramo i redizajniramo…
Sve u našem ljudskom životu je matematika i ekonomija, od ustajanja i jutarnjih rituala mi pravimo potrošnju – resursa, materijalnih sredstava, vremena. I samo ako pametno naučimo da time raspolažemo, i kroz cirkularnu ekonomiju, vraćamo sve u ravnotežu, možemo očekivati da budemo bolji i sebi i prirodi. O tome govori i Ecocivilization. Moram se osvrnuti na najaktuelnije događaje u našem svakodnevnom životu. Zadnjih meseci neke odgovore na pitanja s početka živimo svakog dana. Čovečanstvo, mi ljudi, pokazujemo spremnost da civilizacijskoj opni vratimo snagu ali da sačuvamo i resurse Planete. Svet kakvim ga poznajemo prestaje da postoji, gradi se novo vreme. Kod nas, u Srbiji, je do tog otrežnjenja došlo jako bolno, kroz transformativni proces koji je veoma složen. Svaka metamorfoza je takva.
Mnogi mladi obrazovani ljudi, koristeći svoja znanja i veštine, stvaraju novu nacionalnu frekvenciju svakodnevnim kretanjem. Organizuju proteste i blokade, trče, hodaju, povezuju gradove, naselja, sela i zaseoke noseći informacije, jednako kao što to čine neuroni kroz naša tela ili rizomi u biljnom svetu.
Ljudi ih dočekuju otvorenog zagrljaja i srca, sa osmesima. Iznose pred njih svoju lokalnu hranu i piće, dele sa njima svoje domove, odeću i obuću. Mladi za sobom ili dok se kreću sakupljaju otpad, ne razmišljajući ko ga je napravio, pomažu na razne načine. Tako povezuju lokalne zajednice, donose svetlo u mesta koja su udaljena od glavnih puteva. Održivim kretanjem grade održivi identitet koji povezuje sa vrednostima regenerativne civilizacije, ne samo sa tradicinalnim konceptima nacionalnog identiteta. Pokazuju da im je stalo, brižni su i pažljivi, solidarni, lepo vaspitani, kulturni.
Kuda će nas odvesti, pokazaće vreme kojem se radujem, svakog dana.
“Čovečanstvo
pokazuje spremnost da se obnovi snaga civilizacije uz istovremeno očuvanje Planete.”
Autor fotografije Gavrilo Andrić, fotografija je nastala u Istočnoj Srbiji izmedju Bora i Zaječara tokom pešačkog pohoda studenata ka Nišu.
U Nišu se 01. marta organizuje protestni skup sa blokadama kao poziv za ispunjenje zahteva studenata nakon pada nadstrešnice u Novom Sadu kada je poginulo 15ro ljudi i dece a dvoje se nalazi u teškom stanju. Studenti protestima traže uspostavljanje rada institucija, borbu protiv korupcije i kriminala i izgradnju pravednog, poštenog i dostojanstvenog društva u Srbiji.
Komunikacija bez otpada – šta je to?
29. mart, 2025, Novi Sad, Srbija, Branislava Simović
Ili, kako ekologija i komunikacija idu ruku pod ruku.
Na prvi pogled veza između komunikacije i otpada može delovati neobično ali ako zastanemo i razmislimo, logika postaje jasna.
U temeljima komunikacije bez otpada je zero waste filozofija, a ona podrazumeva da težimo smanjenju štetnih posledica.
Sada već dobijamo ideje, zar ne?
Ali kako to komunikacijom ostavljamo trag štetnih posledica, koje su to posledice i kako njihov uticaj možemo svesti na minimum?
Krenimo redom.
Prvo, čemu nas uči ekologija?
Uči nas da svesno i savesno koristimo resurse, da čuvamo prirodna bogatstva, da razmišljamo o široj slici. Podstiče nas da preispitujemo svaki svoj postupak i njegov uticaj na prirodu i svet oko nas. Uči nas zajedništvu, saradnji i razumevanju da svet ne posmatramo samo iz svog ugla, već da imamo svest i o drugima.
Svest o sopstvenoj ulozi i uticaju u zajednici u kojoj delujemo, bilo da je to porodica, radno mesto, zgrada ili ulica u kojoj živimo, deo grada, grad u kome živimo, okolina tog grada, država, region, planeta – i to je ekologija.
Kako mi zapravo komuniciramo?
Iako su nas kao decu učili da govorimo, malo ko od nas je u svojim porodicama naučio veštinu komunikacije. Kada se vratimo u svoje detinjstvo, setićemo se kako su odrasli razgovarali sa nama. Ako smo dovoljno iskreni, primetićemo da smo od njih preuzeli obrasce. Čućemo sebe kako izgovaramo mamine ili tatine rečenice, ili rečenice nekog odraslog uz koga smo odrastali.
Da li su nam prijale? Neke da, a neke baš i ne.
Da li nam je drago kada se čujemo kako ih izgovaramo? Nekad da, a nekad i ne. To su rečenice koje su oni naučili od svojih roditelja ili drugih važnih odraslih.
Ako prihvatimo da je stanje takvo kakvo jeste, jer kao što mi nismo imali od koga da naučimo, tako ni naši odrasli koji su nas vaspitavali, nisu imali taj luksuz, biće nam mnogo lakše da nastavimo dalje.
Koje su sve štetne posledice naše komunikacije?
Uvređeni kolega, zbunjena komšinica, nezadovoljni klijent, ljuta drugarica, pogrešne odluke, neostvareni ciljevi, nesklopljeni poslovi. Nezadovoljstvo, bes, tuga, a zatim i fizičke manifestacije tih stanja – aritmije, visok pritisak, bol u želucu… spisak je dug. Sve su to posledice naših razgovora, svako od nas je sve ovo barem jednom doživeo.
Kao što se globalno suočavamo sa posledicama neodgovornog upravljanja ili neupravljanja otpadom, i tražimo rešenja za posledice konzumerizma, kao što su zagađenje vazduha, vode, izumiranje biljnih i životinjskih vrsta, i tražimo rešenja, menjamo navike, učimo se novim načinima življenja – tako možemo da pristupimo čišćenju i menjanju navika u odnosima sa drugim ljudima, u našoj komunikaciji.
Kako dalje?
Po mom mišljenju najjednostavnije je pratiti ova dva glavna cilja Ekocivilizacije za 2025:
Dare to go beyond – usudite se da iskoračite iz okvira poznatog Imagine and practice – zamislite i radite to što ste zamislili
Kako zamišljate idealan svet oko sebe? Kakve odnose među ljudima priželjkujete? Kako zamišljate dijalog?
Kada
– imate svest o sebi i svojim sagovornicima,
– preuzmete odgovornost za ono što kažete,
– koristite pažljivo reči da izrazite ono što želite
već ste na dobrom putu, jer izlazite iz okvira poznatog, preispitujete i počinjete da praktikujete novi svesni način na koji gradite odnose sa drugim ljudima.
Komunikacija bez otpada povezuje ljude, među njima stvara poverenje i jake veze.
U okviru pokreta Ekocivilizacija u 2025. godini bavimo se dvema ključnim temama sa namerom da svet u kome živimo učinimo boljim mestom i doprinesemo prevazilaženju izazova sa kojima se naša civilizacija susreće. To su
– Liderstvo pred izazovima sveta koji se menja i
– Mentalno zdravlje.
U Ekocivilizaciji Srbija zdrav dijalog smatramo esencijalnim za prevazilaženje izazova sa kojima se susreću ne samo lideri današnjice, već svi mi. Kroz edukaciju o komunikaciji bez otpada, razvijamo sopstvene kapacitete i podržavamo sve koji sa nama stvaraju nove paradigme. Ovo nije samo priča – ovo je poziv na promenu. Uskoro u organizaciji Ekocivilizacije Srbija počinje program Komunikacija bez otpada. Pridružite nam se i budimo zajedno deo rešenja!
Na prvi pogled veza između komunikacije i otpada može delovati neobično ali ako zastanemo i razmislimo, logika postaje jasna.
U temeljima komunikacije bez otpada je zero waste filozofija, a ona podrazumeva da težimo smanjenju štetnih posledica.
Sada već dobijamo ideje, zar ne?
Ali kako to komunikacijom ostavljamo trag štetnih posledica, koje su to posledice i kako njihov uticaj možemo svesti na minimum?
Krenimo redom.
Prvo, čemu nas uči ekologija?
Uči nas da svesno i savesno koristimo resurse, da čuvamo prirodna bogatstva, da razmišljamo o široj slici. Podstiče nas da preispitujemo svaki svoj postupak i njegov uticaj na prirodu i svet oko nas. Uči nas zajedništvu, saradnji i razumevanju da svet ne posmatramo samo iz svog ugla, već da imamo svest i o drugima.
Svest o sopstvenoj ulozi i uticaju u zajednici u kojoj delujemo, bilo da je to porodica, radno mesto, zgrada ili ulica u kojoj živimo, deo grada, grad u kome živimo, okolina tog grada, država, region, planeta – i to je ekologija.
Kako mi zapravo komuniciramo?
Iako su nas kao decu učili da govorimo, malo ko od nas je u svojim porodicama naučio veštinu komunikacije. Kada se vratimo u svoje detinjstvo, setićemo se kako su odrasli razgovarali sa nama. Ako smo dovoljno iskreni, primetićemo da smo od njih preuzeli obrasce. Čućemo sebe kako izgovaramo mamine ili tatine rečenice, ili rečenice nekog odraslog uz koga smo odrastali.
Da li su nam prijale? Neke da, a neke baš i ne.
Da li nam je drago kada se čujemo kako ih izgovaramo? Nekad da, a nekad i ne. To su rečenice koje su oni naučili od svojih roditelja ili drugih važnih odraslih.
Ako prihvatimo da je stanje takvo kakvo jeste, jer kao što mi nismo imali od koga da naučimo, tako ni naši odrasli koji su nas vaspitavali, nisu imali taj luksuz, biće nam mnogo lakše da nastavimo dalje.
Koje su sve štetne posledice naše komunikacije?
Uvređeni kolega, zbunjena komšinica, nezadovoljni klijent, ljuta drugarica, pogrešne odluke, neostvareni ciljevi, nesklopljeni poslovi. Nezadovoljstvo, bes, tuga, a zatim i fizičke manifestacije tih stanja – aritmije, visok pritisak, bol u želucu… spisak je dug. Sve su to posledice naših razgovora, svako od nas je sve ovo barem jednom doživeo.
Kao što se globalno suočavamo sa posledicama neodgovornog upravljanja ili neupravljanja otpadom, i tražimo rešenja za posledice konzumerizma, kao što su zagađenje vazduha, vode, izumiranje biljnih i životinjskih vrsta, i tražimo rešenja, menjamo navike, učimo se novim načinima življenja – tako možemo da pristupimo čišćenju i menjanju navika u odnosima sa drugim ljudima, u našoj komunikaciji.
Kako dalje?
Po mom mišljenju najjednostavnije je pratiti ova dva glavna cilja Ekocivilizacije za 2025:
Dare to go beyond – usudite se da iskoračite iz okvira poznatog Imagine and practice – zamislite i radite to što ste zamislili
Kako zamišljate idealan svet oko sebe? Kakve odnose među ljudima priželjkujete? Kako zamišljate dijalog?
Kada
– imate svest o sebi i svojim sagovornicima,
– preuzmete odgovornost za ono što kažete,
– koristite pažljivo reči da izrazite ono što želite
već ste na dobrom putu, jer izlazite iz okvira poznatog, preispitujete i počinjete da praktikujete novi svesni način na koji gradite odnose sa drugim ljudima.
Komunikacija bez otpada povezuje ljude, među njima stvara poverenje i jake veze.
U okviru pokreta Ekocivilizacija u 2025. godini bavimo se dvema ključnim temama sa namerom da svet u kome živimo učinimo boljim mestom i doprinesemo prevazilaženju izazova sa kojima se naša civilizacija susreće. To su
– Liderstvo pred izazovima sveta koji se menja i
– Mentalno zdravlje.
U Ekocivilizaciji Srbija zdrav dijalog smatramo esencijalnim za prevazilaženje izazova sa kojima se susreću ne samo lideri današnjice, već svi mi. Kroz edukaciju o komunikaciji bez otpada, razvijamo sopstvene kapacitete i podržavamo sve koji sa nama stvaraju nove paradigme. Ovo nije samo priča – ovo je poziv na promenu. Uskoro u organizaciji Ekocivilizacije Srbija počinje program Komunikacija bez otpada. Pridružite nam se i budimo zajedno deo rešenja!
Ilustracija je fotografija naše Majde Adlešić koja je 25. marta putovala u Podgoricu na konferenciju ,,Podrška i promocija regionalnih aktivnosti civilnog sektora na Zapadnom Balkanu”.
Virtuelna ekocivilizacija: Uticaj društvenih mreža i AI na međuljudske odnose
27. april, 2025, Novi Sad, Srbija, Sonja Šara Aradi
Društvene mreže, kao što im i samo ime kaže, prožimaju celo društvo i samim tim nas
povezuju. S druge strane, veštačka inteligencija (AI) nudi značajne prednosti kao alat za
efikasnije obavljanje zadataka, ali istovremeno predstavlja mnogo veću pretnju za pojedince.
Društvene mreže i AI, pogotovo u timu, imaju ogromnu moć koja nas jako lako može staviti u poziciju gde se naše stvarno “ja“ izgubi u našem virtuelnom “ja“.Virtuelna realnost Po svojoj primarnoj funkciji, društvene mreže su mesto na kom se ceo svet okuplja, koje omogućava da prijatelji koji žive daleko jedni od drugih, ostanu u kontaktu ili jednostavno da podele aspekte svog života sa drugima.
Ove platforme su se u proteklih nekoliko godina toliko razvile da su uveliko prevazišle svoj osnovni cilj tako što su napravile civilizaciju za sebe, svoju kulturu, svoj način ponašanja i, kao i svaka civilizacija, napravili su svoj način sporazumevanja. Iako se komunikacija u najvećoj meri odvija na engleskom jeziku, razvio se specifičan žargon društvenih mreža,, koji razumeju samo ljudi koji dosta svog vremena provode na nekoj od platformi, odnosno društvenoj mreži.
Ovi žargoni se donekle mogu objasniti, ali suština se često svodi na frazu “you had to be there“ kako bi se u potpunosti razumela ta jednostavna rečenica koja ima neočekivano složenu pozadinu iza sebe. Virtuelni prijatelji i bezuslovna podrška Društvene mreže koje nam pružaju vizuelni prikaz virtuelnog i stvarnog sveta i mogućnost za komunikacijom sa bilo kim na svetu stoje na jednoj strani.
S druge strane, tu je AI koja sve više preuzima ulogu "prijatelja".Šta pod tim mislim? AI je sredstvo koje se najpre koristilo kao pomoć u pisanju eseja, istraživanju, odnosno služilo je kao sredstvo za što efikasnije izvršenje zadataka, i dalje se u najvećoj meri koristi u te svrhe.
Svedoci smo globalnog trenda, iako još uvek u začetku, koji nikako ne treba zanemariti:ljudi koriste AI za lične savete, za mišljenje, u principukao prijatelja za dopisivanje. Da li je to zato što imaju osećaj da AI neće osuđivati ili im je potrebno objektivno mišljenje? Rekla bih da je odgovor kombinacija oba. AI predstavlja „ safe space“ gde možemo da iskažemo naše autentično ja, bez osude ali i da dobijemo objektivne povratne informacije na zadatu temu. Vituelni prijatelj na prvi pogled zvuči kao san, ali njegova mana je veoma očigledna: on ne postoji u stvarnom svetu.
Preterano korišćenje AI u kontekstu prijatelja neminovno će dovesti do zatvaranja ljudi u svojevrsni “mehur“, koji bi bilo izuzetno teško probiti. Svet bez granica – Naša borba ne zna za granice, biciklom do Strazbura! Društvene mreže i AI omogućavaju nam da putujemo kroz svet bez potrebe da napustimo svoj grad ceo svet nam je dostupan na jedan klik. Osim vizuelnog putovanja, društvene mreže pogotovo omogućavaju putovanje informacija na nekom drugom nivou.
Već odavno smo svesni da svaki pojedinac predstavlja jedan medij za sebe, svoje pratioce i, ukoliko to dozvoljava, za širu publiku. Svedoci smo studentskog pokretau Srbiji, koji su samo jednom objavom na društvenim mrežama u rekordnom vremenu uspeli da okupe ljude spremne da se bore za svoja prava i za uređenu državu u kojoj institucije rade svoj posao. Najbolji primer za to je već dobro poznata tura do Strazbura, koja je realizovana za nešto više od dve nedelje nakon inicijalne ideje. Poziv za učešće su objavili 29. marta 2025, test vožnja je bila zakazana za 31. mart 2025, a već 3. aprila 2025.
osamdeset hrabrih heroja i heroina je na dva točka do Strazbura. Ne samo brzo, već veoma brzo i sigurno, ljudi širom Evrope imali su priliku da čuju za srpske studente i njihove zahteve. Ovo je druga, definitivno lepša strana društvenih mreža koja omogućava da se ovakvi podvizi realizuju i čuju u najkraćem mogućem roku.
Društvene mreže i AI, pogotovo u timu, imaju ogromnu moć koja nas jako lako može staviti u poziciju gde se naše stvarno “ja“ izgubi u našem virtuelnom “ja“.Virtuelna realnost Po svojoj primarnoj funkciji, društvene mreže su mesto na kom se ceo svet okuplja, koje omogućava da prijatelji koji žive daleko jedni od drugih, ostanu u kontaktu ili jednostavno da podele aspekte svog života sa drugima.
Ove platforme su se u proteklih nekoliko godina toliko razvile da su uveliko prevazišle svoj osnovni cilj tako što su napravile civilizaciju za sebe, svoju kulturu, svoj način ponašanja i, kao i svaka civilizacija, napravili su svoj način sporazumevanja. Iako se komunikacija u najvećoj meri odvija na engleskom jeziku, razvio se specifičan žargon društvenih mreža,, koji razumeju samo ljudi koji dosta svog vremena provode na nekoj od platformi, odnosno društvenoj mreži.
Ovi žargoni se donekle mogu objasniti, ali suština se često svodi na frazu “you had to be there“ kako bi se u potpunosti razumela ta jednostavna rečenica koja ima neočekivano složenu pozadinu iza sebe. Virtuelni prijatelji i bezuslovna podrška Društvene mreže koje nam pružaju vizuelni prikaz virtuelnog i stvarnog sveta i mogućnost za komunikacijom sa bilo kim na svetu stoje na jednoj strani.
S druge strane, tu je AI koja sve više preuzima ulogu "prijatelja".Šta pod tim mislim? AI je sredstvo koje se najpre koristilo kao pomoć u pisanju eseja, istraživanju, odnosno služilo je kao sredstvo za što efikasnije izvršenje zadataka, i dalje se u najvećoj meri koristi u te svrhe.
Svedoci smo globalnog trenda, iako još uvek u začetku, koji nikako ne treba zanemariti:ljudi koriste AI za lične savete, za mišljenje, u principukao prijatelja za dopisivanje. Da li je to zato što imaju osećaj da AI neće osuđivati ili im je potrebno objektivno mišljenje? Rekla bih da je odgovor kombinacija oba. AI predstavlja „ safe space“ gde možemo da iskažemo naše autentično ja, bez osude ali i da dobijemo objektivne povratne informacije na zadatu temu. Vituelni prijatelj na prvi pogled zvuči kao san, ali njegova mana je veoma očigledna: on ne postoji u stvarnom svetu.
Preterano korišćenje AI u kontekstu prijatelja neminovno će dovesti do zatvaranja ljudi u svojevrsni “mehur“, koji bi bilo izuzetno teško probiti. Svet bez granica – Naša borba ne zna za granice, biciklom do Strazbura! Društvene mreže i AI omogućavaju nam da putujemo kroz svet bez potrebe da napustimo svoj grad ceo svet nam je dostupan na jedan klik. Osim vizuelnog putovanja, društvene mreže pogotovo omogućavaju putovanje informacija na nekom drugom nivou.
Već odavno smo svesni da svaki pojedinac predstavlja jedan medij za sebe, svoje pratioce i, ukoliko to dozvoljava, za širu publiku. Svedoci smo studentskog pokretau Srbiji, koji su samo jednom objavom na društvenim mrežama u rekordnom vremenu uspeli da okupe ljude spremne da se bore za svoja prava i za uređenu državu u kojoj institucije rade svoj posao. Najbolji primer za to je već dobro poznata tura do Strazbura, koja je realizovana za nešto više od dve nedelje nakon inicijalne ideje. Poziv za učešće su objavili 29. marta 2025, test vožnja je bila zakazana za 31. mart 2025, a već 3. aprila 2025.
osamdeset hrabrih heroja i heroina je na dva točka do Strazbura. Ne samo brzo, već veoma brzo i sigurno, ljudi širom Evrope imali su priliku da čuju za srpske studente i njihove zahteve. Ovo je druga, definitivno lepša strana društvenih mreža koja omogućava da se ovakvi podvizi realizuju i čuju u najkraćem mogućem roku.
Autor fotografije je Gavrilo Andrić: Detalj sa studentske biciklističke ture Novi Sad (Srbija) – Strasburg (Francuska)
